О књизи: 2009 / Поред напредне тактике блицкрига, поред разбијања тенковских клинова и страшних ронилачких бомбардера који преплашивши непријатеља, до почетка Другог светског рата Вермахт је поседовао још једно „чудотворно оружје“ – такозвану Инфантериегесцхутзен („пешадијска артиљерија“), чије су топови пратили немачку пешадију директно у борбеним формацијама како би, ако је потребно, подржавају ватру, потискују ватрене тачке непријатеља директном ватром, осигуравају пробој противничке одбране или одбијају његов напад. „Пешадијски артиљерци“ су се увек налазили на најопаснијим секторима фронта и трпели најтеже губитке; не чуди што су њихови мемоари веома ретки. А ова књига је међу најбољима Вили Липих је регрутована у војску неколико дана пре него што је Хитлер напао Пољску и примио ватрено крштење 1940. године у Француској. На источном фронту борио се у саставу Групе армија Север, учествовао у опсади Лењинграда и крвавим биткама код Демјанска и Новгорода, борио се у балтичким државама и Источној Пруској. У априлу 1945. године, када је цела његова чета убијена, Липих је имао срећу да се укрца на последњи немачки разарач и евакуише на Запад, чудом избегавши совјетско заробљеништво. Као посматрач ватре, стално је био на првој линији фронта, својим очима видео све страхоте рата – а у својој књизи, детаљно и искрено, на основу сопственог борбеног искуства, говорио је о животу и смрти на Истоку. Фронт.